Danas, 3. maja 2025. godine, navršavaju se dve godine od jednog od najpotresnijih događaja u novijoj istoriji Srbije - dana kada je Beograd i čitavu zemlju zadesila tragedija koja je ostavila duboke ožiljke. Tog kobnog jutra 3. maja 2023. godine, trinaestogodišnji učenik sedmog razreda Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" u centru Beograda, oružjem koje je legalno posedovao njegov otac, je počinio masovno ubistvo.
Ubijeno je devet učenika i školski čuvar, dok je više osoba povređeno. Napad je po svemu sudeći bio unapred planiran, a kod dečaka su tada pronađeni spisak žrtava, skice škole i detaljni plan napada. U danima koji su usledili, čitavo društvo bilo je u šoku, a škole, roditelji, institucije i mediji našli su se pred pitanjem koje do tada niko nije smeo da postavi: kako je moguće da se ovako nešto dogodi i to ovde?
Dve godine kasnije, porodice žrtava, građani Beograda i Srbije i dalje nose teret tog dana. Komemorativni skupovi, tišina ispred škole, cveće i poruke sećanja ispisane na zidovima i ogradama, sve su to svedočanstva da bol nije nestao i da odgovori još uvek nisu potpuno dati.
Pravne posledice i optužnice
Zbog činjenice da je počinilac imao samo 13 godina i time bio krivično neodgovoran prema zakonima Srbije protiv njega nije mogla da bude podignuta optužnica. On je smešten na posmatranje i nalazi se u psihijatrijskoj ustanovi.
Međutim, protiv njegovih roditelja su pokrenuti krivični postupci.
Otac dečaka Vladimir Kecmanović, vlasnik pištolja kojim je zločin počinjen, optužen je za teško delo protiv opšte sigurnosti jer je oružje držao na način koji je omogućio detetu pristup. Tužilaštvo ga tereti da je zanemario bezbednosne protokole i nije adekvatno čuvao vatreno oružje.
Majka dečaka Miljana Kecmanović suočena je s optužbama za zanemarivanje i zlostavljanje deteta. Postoji osnovana sumnja da su i ona i otac ignorisali više upozoravajućih signala iz dečakovog ponašanja, koje je uključivalo nasilne crte, interesovanje za masovne pucnjave i izraženu hladnokrvnost.
Suđenja i dalje traju, a porodice žrtava i šira javnost očekuju ne samo pravdu, već i jasne poruke da se ovakvi propusti više nikada neće ponoviti.
Pitanja o odgovornosti, o sistemskim greškama, o ulozi škole, institucija i roditelja, i dalje su prisutna. Ali iznad svega, ostaje potreba da se imena nevinih učenika i čuvara škole, njihovi snovi i životi koji su prekinuti, nikada ne zaborave.
BONUS VIDEO:
