Bila je ovo izuzetno teška godina i malo čemu samo se radovao kao odlasku na prvo finale Lige šampiona, međutim planove je pokvarila UEFA. Mislio sam da se neko šali kada je stigao mejl u kome mi se na fin način objašnjava da sam dobio "korpu", pa sam i na dan finala verovao da je u pitanju neka greška koja će se biti ispravljena. Otputovao sam ipak u Minhen, pravio u glavi velike planove i radovao se što ću slušati "di majster, di beste" dok kraj terena stoji uglancani "ušati" pehar, međutim to će morati da sačeka najmanje Budimpeštu iduće godine.
UEFA se naravno nije upecala na moje žalopojke i bio sam osuđen da malo preko 30 hiljada koraka po Minhenu i celodnevne jurnjave za navijačima Intera i Pari Sen Žermena odlučim gde i kako gledati utakmicu, a da to nije "Alijanc arena". Pošto sam bio smešten u obližnjem Augzburgu, gradu koji mi je "preseo" od dosade letos na Evropskom prvenstvu, odlučio sam da ga u drugoj - i nadam se poslednjoj poseti - makar po nečemu zanimljivom pamtim i nisam pogrešio.
Ispostaviće se, dosadni gradić je "oživeo", ali ne zbog finala Lige šampiona nego jer je subota veče i napolju je bilo više nego prijatnih 27 stepeni Celzijusa. Svi oni koje sam viđao u dresovima finalista Lige šampiona od petka kao da su "isparili", umesto toga doterani Nemci i Nemice utrkivali su se ko je izabrao elegantniji stajling za aperol špric i pastu sa morskim plodovima dok u baštama restorana muziku puštaju samoproklamovani di-džejevi, tako da sam zaista u jednom trenutku pomislio da je u pitanju neka paralelna stvarnost. Na pitanje u nekoliko lokala da li će se na video-bimu gledati utakmica, dobio sam pogled koji govori: Kakva, bre, Liga šampiona?
Srećom, nisam bio jedini "ludak u Augzburgu" koji je tražio način da gleda Inter - PSŽ, tako da sam prateći Italijane - dvojicu Lautara i jednog Materacija - uspeo da pronađem jedan "ušuškani" pab u kome nije bilo zabranjeno da se gleda fudbal. Jedva sam uspeo da se uguram na moju zamišljenu "Alijanc arenu" i nije dugo trebalo da shvatim da se ovde većinski navija za Pari Sen Žermen, što nikako nije bilo po volji meni i simpatičnom tipu koji me je neodoljivo podsećao na Lilijana Tirama.
Zalepljen za stolicu, vojničkog stava, bez ikakvog izraza na licu, gotovo bez treptanja pogledao je meč u kome se nije proslavio Inter, a posebno ne njegov "sin". Časno je prihvatao udarce, brojao do pet, a onda se samo lagano okrenuo i platio jedino pivo koje je pio te večeri. Nije bio ma ni na pola krigle, što najbolje govori koliko mu je propalo veče, za razliku od nekoliko bučnih tinejdžera koji su golove Dezirea Duea i Hviče Kvarachelije slavili kao da naglas izgovaraju emodžije.
Bilo je tu i mladog, i starog, ukupno oko šezdesetak ljudi koji su mi vratili veru da u Augzburgbu ipak žive ljudi od krvi i mesa i da nije u pitanju neki koncept grada iz nove sezone "Black Mirrora". Štaviše, bili su to najprijatniji ljudi koje sam do sada sreo u Nemačkoj, što je samo dokaz kako fudbal može da otopi i ona najtvrđa srca.
"Zavolećeš ti na kraju Augzburg...", rekao mi je Ričard kome sam u toku večeri više puta uvredio grad, nego što sam čuo psovki na račun Simonea Inzagija: "Ako misliš da je tebi loše, zamisli kako je onom navijaču Intera koji je danas ceo dan jurio kartu za finale, platio je dve hiljade evra i gledao 0:5".
I u pravu je, neke stvari ne treba siliti, ako vidite da ne idu - pustite ih, ko zna gde će vas to odvesti. Baš tako je i Pari Sen Žermen batalio Nejmara, Mbapea i Mesija, pa je stigao na krov Evrope.
BONUS VIDEO:
