Vođa sarajevskog benda "Zabranjeno pušenje", Sejo Sekson poznat je po svojoj duhovitosti i britkom jeziku, a danas ga po rođenom imenu Davor Sučić oslovljavaju tek majka i policija. Rođen 7. juna 1961. godine, odrastao je u sarajevskoj ulici Fuada Midžića, koju je kasnije u potpunosti opevao u svojim pesmama. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno anegdotama – poput one kada je, kao dečak, pao i razbio nos u Konjicu dok je s majkom putovao na more, pa postao miljenik celog autobusa koji ga je obasuo pažnjom i slatkišima.
Porodica je u početku živela u potkrovlju, a kasnije su se preselili u novoizgrađeni stan u naselju Koševo, namenjen mladim stručnjacima. Već nakon tri dana u novom kraju doživeo je prvo "krštenje" – stariji mangupi ubacili su ga u šaht, jasno mu stavljajući do znanja da se u toj sredini poštovanje mora zaraditi.
Dva puta se ženio, a fakultet je završio tek u petoj deceniji života. Ipak, muzika je ostala njegova najveća strast. Nakon rata, na nagovor izdavača, ponovo je pokrenuo bend i od tada, kako sam kaže, već trideset godina živi na turneji.
Detinjstvo
Sećanja iz detinjstva frontmena "Zabranjenog pušenja" duboko su vezana za zimske dane na Jahorini. Skijanja sa ocem bila su podvig sama po sebi – u fići, po neočišćenim putevima, zajedno sa drugim vozačima koji bi se organizovali da izvuku zaglavljena vozila. Otac Ratimir, strastveni skijaš, imao je ambiciju da od sina napravi pravu skijašku zvezdu. Bila su to vremena solidarnosti, kako ih on pamti.
Odrastao je uz oca inženjera i majku profesorku biologije, Katicu. Njihov brak nije potrajao – razveli su se kada je krenuo u osnovnu školu. Ipak, odnosi između bivših supružnika ostali su izuzetno korektni, toliko da se i sam pitao zašto su se uopšte razveli. U želji da olakša majci svakodnevicu, trudio se da ne pravi probleme u školi i da uči redovno.
Prve simpatije javile su se još u osnovnoj školi. Iako je bio zaljubljen, devojka mu je slomila srce – odabrala je starijeg studenta sa automobilom. To je bilo dovoljno inspiracije da joj posveti pesmu. Još dublje u njegovoj mladosti urezano je sećanje na Seleninu suštu suprotnost – idealizovanu, nedostižnu profesorovu ćerku, koja je za njega ostala večna muza iz mašte.
Koševo je bilo specifično
Koševo je bilo jedinstveno naselje – spoj urbane arhitekture i seoskog ambijenta. Nastalo da zadrži mlade stručnjake, iznedrilo je prvu pravu gradsku generaciju, između parkova, dobre muzike i prisustva lokalnih mangupa.
"Naravno bilo je puno krimosa. Nismo bili ona klasična haustorčad, to je bio naziv za decu srednje klase", objašnjava muzičar.
Susret sa muzikom
Prvi susret s muzikom za njega je bio magičan — glas Vice Vukova s kasetofona iz Nemačke ispunio je prostoriju i ostavio snažan utisak. Iako tada nije sanjao da će se time baviti, ta fascinacija ga je zauvek obeležila. Uz muziku, voleo je i košarku, ali je brzo odustao – prestao je da raste, a i majka je krivila cigarete koje je probao već u četvrtom razredu. Fudbal na Koševu mu takođe nije išao – kratko se zadržao.
Kako je nastao prvi bend
"Prvi bend smo napravili Nele Karajlić i ja. Grupa Zaborav je došala kasnije kad smo prevarili kućni savet da smo ozbiljni u nameri da izgradimo karijeru. Neletov tata je postao u međuvremenu predsednik kućnog saveta pa smo imali vezu, ali u stanu smo radili kod Neleta, jer nismo mogli nositi posvuda klavir. Onda je došao Ogi Gagić, pa Ćosić kao bubnjar i tako se okupila ekipa vremenom", započeo je.
"Prvo smo svirali kao predgrupa Idolima, Bjelom dugmetu i tako. Onda se pojavila ta scena klubova u Sarajevu, počeo je new wave, mogla se svirati muzika koju nije kontrolisala omladinska organizacija. To je bila neka slobodnija scena koja nas je dovela do problema sa kasnijom karijerom, kad smo počeli nastupati u ozbiljnijim prostorima, jer nismo imali isti repertoar, nismo smeli. Onda je došla afera "Crk'o Maršal" i onda smo kao posledica dugugoišnjeg sviranja po klubovima, gde nam niko nije rekao da pazimo šta sviramo."
O Titu
"Zabranjeno pušenje" je u to vreme mnogima bilo na "radaru", što je Seja iznenadilo jer oni sebe nisu doživljavali tako ozbiljno.
"Bila je reklama 'Nadrealista' koja kaže: 'Na muhu se ne puca iz pištolja', mi nismo očekivali da sa 22 godine budemo trn u oku.Bili smo već sumnjivi i službe su obraćale pažnju na nas, nismo očekivali da smo bilo kome zanimljivi jer smo nastupali pred sto ljudi i na malim prostorima. Oni su nas snimali na celoj turneji, tako da je ispala kompilacija naših pi*darija koje smo radili. To su bile navike iz studentskih klubova, nismo se prešaltali na prave medije i nismo shvatili da smo dobili neki značaj i da cela Jugoslavija gleda tu seriju. Bio je šok za nas, za roditelje pogotovo, nisu znali šta se može izroditi. Posle godinu dana, zahvaljući studentskoj štampi, koja je stala na našu stranu Omladinska štampa je izamkla kontroli i bila je liberalna za to doba. Tito jeste bio mrtav ali je ostala parola 'I posle Tita, Tito'".
Kako je Kusta došao u bend
On se potom osvrnuo i kako je došlo do toga da Emir Kusturica postane deo ekipe. Kako je objasnio, sve se desilo gotovo slučajno, ali u ključnom trenutku. Kao komšija i prijatelj, pomogao im je kada su nakon afere "Crk’o Maršal" ostali bez prostora za nastupe.Kada su ostali i bez basiste, Kusta je predložio sebe, uprkos tome što nije znao da svira. Uz dobru gitaru i učitelja Kovalskog, brzo je savladao sviranje i postao punopravan član. Spot za pesmu "Manijak", inspirisan aferom Agrokomerc, sniman je zimi, a manekenka je, promrzla i ljuta, završila dan psovkom na Kusturičin račun – nezaboravan trenutak iza kamere.
"U Sarajevu je sve kasnilo i mediji su dosta kasnili, grad je bio osetljiviji jer je bila mešana sredina i pank je došao kasnije. Bilo je dragoceno jer smo mogli da napravimo nešto svoje. U Sarajevu nije bilo elite kao u Beogradu i Zagrebu, koja putuje u inostranstvo i deci kupuje jakne, tako da smo mi morali sami improvizirati taj stil, koji je ljudima bio jako šarmantan. Pank je bio uniforma, kakav je bio u Londonu, kakav je bio i u Rjeci, a naš je bio prilično primitivan. Ta igra sa primitivizmom kao igra sa inspiracijom je bio brend koji se gradio. Elvis Džejk Kurtović i ja smo bili rodonačelnici, jer je dobar deo ekipe bio u vojsci, a mi smo imali celu godinu da se bavimo budalaštinama", prisetio se frontmen Pušenja.
Kako je dobio nadimak Sejo
"Nadimci su članova Zabranjenog pušenja su nastajali na razne načine. Muharem je replika na Malkuma Muharema. Ja sam dobio nadimak zbog belog sakoa, kakvog je nosio neki kriminalac. Uzeo sam za nastup taj neki bjeli sako, da imam estradni autfit, tako da svako ima svoju priču. Skontali smo, kad su krenuli problemi sa policijom, da je dobro imati umetničko ime. Ima li smo pseudonim koji nas je u neko vreme štitio", otkrio je Sejo.
Raspad benda
Iako su kružile svakakve priče, bend "Zabranjeno pušenje" nije razdvojio ni rat ni politika, već razlika u viziji – dok su jedni težili ka estradi i širokoj popularnosti, drugi su želeli da sačuvaju autentičnost novog primitivizma. On je pripadao ovoj drugoj struji, zalažući se za underground pristup i odbijajući kompromise koji su dolazili s komercijalnim uspehom. Nije želeo da učestvuje u narodnjačkim emisijama ili daje intervjue tabloidima, i kada je shvatio da postaje kočnica daljem rastu benda, povukao se 1990. godine, nakon njihove najveće turneje.
Rat u Sarajevu
Tokom rata u Sarajevu, humor je postao način preživljavanja i bekstva od surove stvarnosti. Ekipa oko "Nadrealista", bez Neleta i Đure, nastavila je da snima emisije i pravi "Ratne Nadrealiste", iako su mnogi takav pristup dočekali s neodobravanjem. U atmosferi u kojoj su vladali strah i gubitak, trudili su se da ostanu normalni, a humor je bio terapija i za autore i za publiku.
Ljudi su štedeli struju na akumulatorima da bi čuli emisiju. Bilo je trenutaka kada su dolazili prazni, šokirani dešavanjima, i trebalo je vreme da se humor uopšte vrati među njih. Ipak, uspeli su da ostave bogat arhivski materijal – svojevrsni dnevnik vremena koje nije nudilo mnogo osim smrti i haosa.
Pronašli su zaštićen prostor, koji su preuredili u pozorište, i organizovali stotine besplatnih predstava za građane. U gradu bez ikakvih događanja, to je bila retka prilika za osmeh i mrvu normalnosti.
Prvi nastup nakon rata
"Posebno mesto u mom sećanju ima i naš prvi koncert u Beogradu nakon rata. Za nekoliko godina razbilo se jedno veliko ogledalo. i moj otac je iz Sarajeva izbegao u Beograd, gde je i umro, pokopan je na Lešću. Beograd je bio dobar komad mog razbijenog ogledala, koji se polako vratio u život. Taj mi je koncert bio značajan, ne zbog publike, honorara ili javnosti, već zbog toga što sam ja preko njega puno ljudi vratio u svoj život", otkrio je Sejo.
O smrti
Naposletku, osvrnuo se i na životne lekcije koje su ga oblikovale.
"Osetio sam da je smrt jako blizu, pogotovo u ratu i kod mene postavlja efekat da ništa ne zabušavam. Postao sam puno efikasniji autor posle tih iskustava. Ne bojim se smrti zato što sam zaista imao prilike uveriti koliko je život zaista nit i jedna velika lutrija i da je krhak. Godinama nemam obezbeđenje, niti razmišljam o tome, ako mi je sudbina da završim kao Džon Lenon, ne može te niko sačuvati. Videli ste koronu i kako život lako nestaje i iskoristiti ovo vreme i uraditi što više pesama i uraditi ono što si u glavi zacrtao uraditi", zaključio je Sejo Sekson.
Bonus video:
(Kurir.rs/Mondo)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
